Lou-kost avio-kompanije iz godine u godinu šire mrežu linija širom Evrope, ali istovremeno sve češće zatvaraju baze i premeštaju avione sa aerodroma na kojima im poslovna računica više ne odgovara.
Wizz Air je ove godine zatvorio bazu u Beču. Ryanair je najavio zatvaranje baze u Berlinu, a prethodnih godina povukao je bazirane avione i iz Frankfurta, Diseldorfa i Štutgarta. Sličnih primera ima i na drugim evropskim tržištima.
Razlozi nisu uvijek isti, ali se jedan faktor često ponavlja: troškovi.
Za lou-kost kompanije, čiji poslovni model zavisi od vrlo niskih troškova po putniku, izbor aerodroma nije samo pitanje broja potencijalnih putnika i atraktivnosti destinacije. Aerodromske naknade, zemaljsko opsluživanje, kontrola letenja, ali i cena snabdevanja gorivom ulaze u računicu koja odlučuje gdje će avion biti baziran.
Wizz Air je, na primjer, odluku o zatvaranju baze u Beču obrazložio značajnim rastom aerodromskih naknada, poreza i troškova zemaljskog opsluživanja. Ryanair je prilikom najave zatvaranja baze u Berlinu saopštio da će svojih sedam aviona prebaciti na aerodrome sa nižim troškovima.
Drugim riječima, avion koji danas leti iz jednog grada relativno lako sutra može biti premješten tamo gdje kompanija za isti kapacitet vidi bolju računicu.
Međutim, ovakve odluke danas treba posmatrati i u kontekstu šire situacije u evropskoj avio-industriji. Međunarodno udruženje za vazdušni saobraćaj (IATA) tokom 2026. godine značajno je smanjilo procjenu profitabilnosti sektora i upozorilo da će globalna neto dobit avio-kompanija pasti sa 45 milijardi dolara u 2025. na oko 23 milijarde dolara u 2026. godini.
Istovremeno, profitna marža industrije trebalo bi da bude gotovo prepolovljena, sa 4,2 na svega 2 odsto.
Ključni razlog je rast troškova goriva. Prema procenama IATA-e, prosečna cijena avio-goriva u 2026. godini mogla bi da dostigne 152 dolara po barelu, naspram oko 90 dolara godinu ranije. Samo po tom osnovu, troškovi industrije mogli bi da porastu za dodatnih 100 milijardi dolara.
